Психологију нисам завршио, али са знањем из области психологије стојим јако, јако добро. Кад кажем јако, јако добро, то значи да сам више него једном профи психологе бацао на колена у међусобном дуелу. У ствари, зашто да будем скроман? Још нисам поражен. Једна је психологица после сат времена разговора лепо признала “Морам ја за тебе боље да се спремим.”
Они који су на било који начин умели да признају да сам бољи, или барем изузетно добар, као Снежана М., са разговора су се враћали без икаквих последица. Двојица су покушала галамом да ми објасне да нисам бољи од њих, јер ко сам забога ја. Па они су ти који су завршили психологију. По провереним подацима, после сат времена проведених у разговору са мном, у своје канцеларије су се враћали са озбиљним психичким последицама. Један није мого да прича наредна два сата.
Психолози, психијатри, социолози, дефектолози … све је то падало, без изузетка.
Питаш где сам упознао толике стручњаке?
Пааа, углавном по затворима. Тако је, множина је у питаљу. Више затвора, не један.
Углавном по затворима, а онај мањи број по установама за вештачење. И сва су вештачења установила да су полцајци били криви, а не ја. Тако је, опет множина. Није један, него је више њих у десет година морало на хоспитализацију.
Кад ме они који су умели лепо да причају, лепо питају где сам покупио толико, више него очигледно, знање из психологије, ја им лепо кажем да сам се са петнест година заљубио у психологију, а тек са седамнаест у једну девојку. Кажем да сам се са званичном психологијом озбиљно и заувек посвађао са тридесет, а да се са девојком коју сам упознао са седамнаест свађам и дан данас, кад год се сретнемо.
И до седамнаесте су се девојке интересовале за мене, што је нормално, али су ми биле потпуно незанимљиве. Извештачене, прорачунате, ни мало сличне мени.
Кад се појавила у гимназији чупава ко да су је гуске пасле и са ходом мушкарца који се професионално бави обезбеђењем и управо је кренуо неког да лема, данима сам смарао све око себе знају ли како се зове. Толко сам сморио све да ми је на крају неко реко да идем и да је питам сам.
Прво смо почели да се дружимо у школи, па после школе, па смо онда заједно бежали са часова. Долазила је код мене, одлазио сам код ње, са осмехом од увета до увета кад год ме сретне, потпуно непосредна и неисфолирана, луда ко два луда, није била ни почему слична ни једној пре. С годинама испоставило се и ни једној после.
Имала је само једну ману.
И дан данас знам како јој се звао момак у то време, и дан данас га мрзим иако ми ништа нажао није учинио, и мрзим све мушкарце који се зову као њен тадашњи момак. Сем њеног брата, наравно.
Са седамнаест озбиљно сам веровао да кад девојка има момка, онда се са мном дружи јер јој прија моје друштво и то је то. Кад год ми је пало на памет да направим корак више, пролазило ми је кроз главу да већ има момка и да могу само да засерем оно што већ имам. А то ми се уопште није свиђало.
Само две или три године касније, друге жене научиле су ме да им то што имају момка или мужа уопште не смета да буду и са мном. Било је касно. Већ је нестала ведрина, нестала непосредност, нестао је осмех на лицу кад ме сретне. Почела је да буде охола према мени и да режи на мене чим јој приђем. С годинама је режање на мене изгледа постало условни рефлекс. Једном сам је, пре много година, чак питао да ли се са сваким оволико свађа. Ладно је одговорила “НЕ!”
Јеби га … са седамнаест смо сви глупи.